ЕКОНОМСКЕ ТЕМЕ (2008) 46 (2) 3, 21-38
Slavica Manić
Rezime: Poslednji talas globalizacije se odlikuje rapidno brzim promenama koje dodiruju različite sfere ekonomskih aktivnosti, sa posebnim naglaskom na skokovite promene u domenu tehnologije. Mada se, kao i dosada, očekivalo da takvi trendovi budu sveobuhvatnog karaktera, očito je da njihove koristi nisu ravnomerno raspoređene.1 Raznoliki indikatori na relativno sličan način (koristeći manje-više iste parametre) mere tehnološki potencijal privreda; ukoliko uzmemo primer Srbije, njihovi nalazi pokazuju usaglašenost kada je reč o tehnološki relativno zaostaloj ekonomiji. U tom smislu, ako pretpostavimo da tehnološke sposobnosti dominantno utiču na ukupan nivo konkurentnosti, ne iznenađuje ni njen loš rezultat po pitanju konkurentnosti na globalnom nivou jer postoji «sklad» tehnološke zaostalosti i niskog nivoa konkurentnosti, koji zemlju svrstava na prelaz između faze privrede vođene resursima ka etapi u kojoj je «vode» investicije. Međutim, ako ostavimo po strani konkretne primere, sa metodološkog stanovišta se uočavaju izvesni nedostaci u uobičajenom poimanju važnosti i uticaja tehnologije na nivo konkurentnosti jedne privrede: 1) na teorijskom planu uloga tehnologije je naglašavana u meri koja ne odgovara njenoj poziciji u indikatoru globalne konkurentnosti koji nam nudi Svetski ekonomski forum (podindeks tehnologije je samo jedan u nizu i ima različitu specifičnu težinu u determinisanju konkurentnosti razvijenih i nerazvijenih zemalja), a drugi indikatori (koji se tehnološkim sposobnostima bave detaljnije) retko potenciraju njihov dominantan uticaj na nivo konkurentnosti; na ovaj način se toliko potencirana uloga tehnologije i njenog uticaja na ekonomski rast prilično relativizira upravo od strane onih koji o tehnološkim promenama govore kao neizbežnim i preko potrebnim; 2) koncept globalne konkurentnosti skoro da zanemaruje ideju održivog razvoja; samo kao periferne pod-indekse uključuje komponente tzv. okolinske održivosti – te se kao logično nameće pitanje u kojoj meri bi se rang lista po pitanju konkurentnosti izmenila, kada bi se ekonomisti zaista «pozabavili» razvojem, a ne isključivo rastom različitih privreda. Upravo navedeni i drugi problemi (koje u radu eksplicitnije pominjemo) predstavljaju predmet analize ovog preglednog članka.
Ključne reči: indikatori; tehnologija; konkurentnost
ZAŠTO NAM JE POTREBAN NOVI INDIKATOR KONKURENTNOSTI?
Slavica Manić
Rezime: Poslednji talas globalizacije se odlikuje rapidno brzim promenama koje dodiruju različite sfere ekonomskih aktivnosti, sa posebnim naglaskom na skokovite promene u domenu tehnologije. Mada se, kao i dosada, očekivalo da takvi trendovi budu sveobuhvatnog karaktera, očito je da njihove koristi nisu ravnomerno raspoređene.1 Raznoliki indikatori na relativno sličan način (koristeći manje-više iste parametre) mere tehnološki potencijal privreda; ukoliko uzmemo primer Srbije, njihovi nalazi pokazuju usaglašenost kada je reč o tehnološki relativno zaostaloj ekonomiji. U tom smislu, ako pretpostavimo da tehnološke sposobnosti dominantno utiču na ukupan nivo konkurentnosti, ne iznenađuje ni njen loš rezultat po pitanju konkurentnosti na globalnom nivou jer postoji «sklad» tehnološke zaostalosti i niskog nivoa konkurentnosti, koji zemlju svrstava na prelaz između faze privrede vođene resursima ka etapi u kojoj je «vode» investicije. Međutim, ako ostavimo po strani konkretne primere, sa metodološkog stanovišta se uočavaju izvesni nedostaci u uobičajenom poimanju važnosti i uticaja tehnologije na nivo konkurentnosti jedne privrede: 1) na teorijskom planu uloga tehnologije je naglašavana u meri koja ne odgovara njenoj poziciji u indikatoru globalne konkurentnosti koji nam nudi Svetski ekonomski forum (podindeks tehnologije je samo jedan u nizu i ima različitu specifičnu težinu u determinisanju konkurentnosti razvijenih i nerazvijenih zemalja), a drugi indikatori (koji se tehnološkim sposobnostima bave detaljnije) retko potenciraju njihov dominantan uticaj na nivo konkurentnosti; na ovaj način se toliko potencirana uloga tehnologije i njenog uticaja na ekonomski rast prilično relativizira upravo od strane onih koji o tehnološkim promenama govore kao neizbežnim i preko potrebnim; 2) koncept globalne konkurentnosti skoro da zanemaruje ideju održivog razvoja; samo kao periferne pod-indekse uključuje komponente tzv. okolinske održivosti – te se kao logično nameće pitanje u kojoj meri bi se rang lista po pitanju konkurentnosti izmenila, kada bi se ekonomisti zaista «pozabavili» razvojem, a ne isključivo rastom različitih privreda. Upravo navedeni i drugi problemi (koje u radu eksplicitnije pominjemo) predstavljaju predmet analize ovog preglednog članka.
Ključne reči: indikatori; tehnologija; konkurentnost
