ЕКОНОМСКЕ ТЕМЕ (2014) 52 (3) 4, 305-320
Горица Бошковић, Ана Стојковић
Резиме: Уједињење најразвијенијих европских држава и њихових економија базираних на тешкој индустрији, након Другог светског рата, изгледало је као једино решење да се европско тржиште одупре захукталим привредама САД и Јапана, односно да тим привредама постане конкурент на глобалном тржишту. То је остварено кроз различите облике економских заједница, формираних на територији Европе током друге половине двадесетог века, а које су 1992. године споразумом у Мастрихту, преименоване у Европску унију. Индустријска политика Европске уније је од свог настанка имала исте приоритете – да, на бази инвестиција у знање и високотехнолошке иновације, Европа постане лидер глобалне економије. То се, међутим, још увек није десило, а с обзиром на разне економско-политичке кризе које последњих година потресају Унију, шансе да ће се десити су све мање. Разлози за такво стање су бројни, како унутар саме Уније, тако и ван ње. Имплицитно се поставља питање да ли су најразвијеније земље у свету и њихове економије достигле свој зенит и како Европска унија може постићи даљи раст на презасићеном глобалном тржишту. У раду се разматра улога индустријске политике као фактора који је доприносио и који у будућности још више може допринети да се реше многи нагомилани проблеми у Европској унији, чиме би ова економско-политичка заједница европских држава постала конкурентнија на глобалном тржишту.
Кључне речи: индустријска политика; Европска унија; конкурентност; глобално тржиште; економско-политичке кризе
ИНДУСТРИЈСКА ПОЛИТИКА КАО ФАКТОР КОНКУРЕНТНОСТИ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ НА ГЛОБАЛНОМ ТРЖИШТУ
Горица Бошковић, Ана Стојковић
Резиме: Уједињење најразвијенијих европских држава и њихових економија базираних на тешкој индустрији, након Другог светског рата, изгледало је као једино решење да се европско тржиште одупре захукталим привредама САД и Јапана, односно да тим привредама постане конкурент на глобалном тржишту. То је остварено кроз различите облике економских заједница, формираних на територији Европе током друге половине двадесетог века, а које су 1992. године споразумом у Мастрихту, преименоване у Европску унију. Индустријска политика Европске уније је од свог настанка имала исте приоритете – да, на бази инвестиција у знање и високотехнолошке иновације, Европа постане лидер глобалне економије. То се, међутим, још увек није десило, а с обзиром на разне економско-политичке кризе које последњих година потресају Унију, шансе да ће се десити су све мање. Разлози за такво стање су бројни, како унутар саме Уније, тако и ван ње. Имплицитно се поставља питање да ли су најразвијеније земље у свету и њихове економије достигле свој зенит и како Европска унија може постићи даљи раст на презасићеном глобалном тржишту. У раду се разматра улога индустријске политике као фактора који је доприносио и који у будућности још више може допринети да се реше многи нагомилани проблеми у Европској унији, чиме би ова економско-политичка заједница европских држава постала конкурентнија на глобалном тржишту.
Кључне речи: индустријска политика; Европска унија; конкурентност; глобално тржиште; економско-политичке кризе
