ЕКОНОМСКЕ ТЕМЕ (2008) 46 (4) 3, 27-40
Биљана Ракић, Станка Ђурић
Резиме: У условима високих стопа раста потрошње енергије на глобалном нивоу, дошло је до развоја нове економске теорије и политике и новог енергетског менаџмента од којих се захтева да за старе проблеме понуде нова решења у светлу опште несташице енергије, праћене континуираним поскупљењем енергената на светском тржишту. Према упутствима Кјото протокола, ради смањења емисије гасова стаклене баште неопходно је смањење употребе необновљивих енергената за 8%. Програми и акциони планови којима се обезбеђује повећање енергетске ефикасности постали су важан део многобројних докумената, политика, стратегија и мера за усаглашавање са Кјото протоколом и појављују се у свим релевантним документима као део даљих обавеза. Применом принципа енергетске ефикасности смањује се употреба конвенционалних извора енергије који, осим што су ограничени, представљају и најзначајније инцидентне елементе у природној равнотежи. С обзиром на степен економске снаге Србије, доминантна размишљања при увођењу нових енергетских технологија би требало да имају у виду њихову економску оправданост, време повраћаја инвестиција, као и промене цена електричне енергије и природног гаса. Примена готово потпуно занемарених обновљивих извора енергије, чији потенцијали постоје у Србији али нису довољно испитани и технолошки усавршени, такође се нуди као једно од решења које треба да доведе до очувања преосталих ресурса, очувања животне средине и одрживог развоја енергетике. Велики губици и нерационална потрошња енергије, као и растућа увозна зависност су довољни разлози да Србија у своје развојне приоритете сврста повећање енергетске ефикасности и примену локалних, посебно обновљивих извора енергије.
Кључне речи: одрживи развој; енергетски менаџмент; улога државе; обновљиви извори енергије
ЕНЕРГЕТСКИ МЕНАЏМЕНТ КАО ФАКТОР ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА СРБИЈЕ
Биљана Ракић, Станка Ђурић
Резиме: У условима високих стопа раста потрошње енергије на глобалном нивоу, дошло је до развоја нове економске теорије и политике и новог енергетског менаџмента од којих се захтева да за старе проблеме понуде нова решења у светлу опште несташице енергије, праћене континуираним поскупљењем енергената на светском тржишту. Према упутствима Кјото протокола, ради смањења емисије гасова стаклене баште неопходно је смањење употребе необновљивих енергената за 8%. Програми и акциони планови којима се обезбеђује повећање енергетске ефикасности постали су важан део многобројних докумената, политика, стратегија и мера за усаглашавање са Кјото протоколом и појављују се у свим релевантним документима као део даљих обавеза. Применом принципа енергетске ефикасности смањује се употреба конвенционалних извора енергије који, осим што су ограничени, представљају и најзначајније инцидентне елементе у природној равнотежи. С обзиром на степен економске снаге Србије, доминантна размишљања при увођењу нових енергетских технологија би требало да имају у виду њихову економску оправданост, време повраћаја инвестиција, као и промене цена електричне енергије и природног гаса. Примена готово потпуно занемарених обновљивих извора енергије, чији потенцијали постоје у Србији али нису довољно испитани и технолошки усавршени, такође се нуди као једно од решења које треба да доведе до очувања преосталих ресурса, очувања животне средине и одрживог развоја енергетике. Велики губици и нерационална потрошња енергије, као и растућа увозна зависност су довољни разлози да Србија у своје развојне приоритете сврста повећање енергетске ефикасности и примену локалних, посебно обновљивих извора енергије.
Кључне речи: одрживи развој; енергетски менаџмент; улога државе; обновљиви извори енергије
